Camus: Nesporazum

‘Vrijeme je da svijet prestane biti prljava krčma.’ Albert Camus

Drama u tri čina
Lica: Majka, Marija, Marta, Jan, Stari
Događa se u krčmi na kraj svijeta.

Prvi čin | Drugi čin | Treći čin

I scena

MARTA: Hoće li se vratiti?

MAJKA: Rekao je.

MARTA: Sam?

MAJKA: Ne znam.

MARTA: Je li bogat?

MAJKA: Nije pitao za cijenu.

MARTA: Dobro je! Čudno da bogat čovjek bude sam, ali takve dugo čekamo.

MAJKA: Da, rijetki su.

MARTA: Pa, dosta smo se odmarale. Ova krčma je pusta. Siromašni ne ostaju dugo, a bogati se pojavljuju vrlo rijetko.

MAJKA: Bogati nam zadaju mnogo posla.

MARTA: Ali dobro plaćaju. Nešto ste čudni, majko, prosto vas ne prepoznajem.

MAJKA: Umorna sam. Ništa drugo. Željna sam odmora.

MARTA: Sama ću od sada da radim sve. Moći ćete po cijeli dan da se odmarate.

MAJKA: Nije mi stalo do tog odmora. Htjela bih samo malo mira. (Tiho se smije) Glupo je, ali ima večeri kada skoro postajem pobožna.

MARTA: Vi niste tako stari, da bi spali na to, a čini mi se da imate pametnija posla.

MAJKA: Na kraju života se čovjek ipak predaje, ne može više da bude od kamena. To ide s godinama.

MARTA: Ostavimo to, majko!

MAJKA: Šta to tebi smeta, što ja uzmičem, ako se ne ustežem da ti pomognem. Željela bih samo da vidim osmijeh na tvom licu.

MARTA: Smijem se u svojoj sobi kad sam sama.

MAJKA: Kakvo je to kameno lice, Marta?

MARTA: Zar ga ne volite?

MAJKA: Ipak ga volim.

MARTA: Majko, kada skupimo dovoljno novca, ostavićemo ovu zemlju bez vidika, ovu krčmu i ovaj kišoviti grad, i zaboravićemo ovo turobno mjesto puno sjenki! A kad jedanput budemo kraj mora, vidjećete me tad! Ali treba mnogo novaca da bi se slobodno živjelo kraj mora! I zbog toga se ne treba plašiti. Treba se pozabaviti ovim čovjekom koji je došao. Njegovo bogatstvo nam može donijeti slobodu.

MAJKA: Ako je bogat i ako je sam.

MARTA: Je li dugo razgovarao sa vama, majko?

MAJKA: Ne, jedva dvije-tri riječi.

MARTA: S kakvim je izrazom pitao za sobu?

MAJKA: Ne znam, ne vidim dobro, a nisam htjela ni da ga gledam, bolje je ne gledati ih. Lakše je ubiti ono što se ne poznaje. (Pauza) Eto sreće, više se ne plašim riječi – ubiti.

MARTA: Bolje je tako. Čovjek treba da zna šta hoće.

MAJKA: Umorna sam. I željela bi da bar ovaj bude posljednji. Ne tiče me se da li ću umrijeti kraj mora ili sred naših ravnica, samo bih htjela da najzad odemo iz ove krčme.

MARTA: Otići ćemo! Glavu gore, majko. Još malo je ostalo da se uradi. Dobro znate da se i ne radi o ubistvu. On će samo da popije svoj čaj, zaspaće i mi ga još živog odnosimo do rijeke. Zar mi niste onoga dana kad su naši čistili branu, rekli da su se naši manje mučili od samoubica. Život je svirepiji od nas. Ispravite se, majko! Vi ćete se odmoriti, a ja ću najzad vidjeti more koje nikad nisam vidjela.

MAJKA: Da, sačekaću.

MARTA: U koju sobu ćemo ga smjestiti?

MAJKA: Samo ne u potkrovlje.

MARTA: Da. Mnogo smo se namučili prošlog puta vukući odozgo. Majko, je li istina da morski pijesak peče stopala?

MAJKA: Nisam bila na moru, ali kažu da sunce sve spali.

MARTA: Kažu da sapljuje čak i duše, i da od njega tijela postaju blistava i prazna.

MAJKA (prene se): Je li to ono o čemu sanjaš, Marta?

MARTA: Da. Ne mogu više da se borim sa ovom dušom i moram da nađem zemlju u kojoj sunce sagori pitanja.

MAJKA: Pripremi sve Marta. Ako to zaista nešto vrijedi.

(izlaze, ulazi Stari, odlazi do šanka. Ulazi Jan, zastaje, gleda u trpezariju. Primjetio je Starog iza šanka)

II scena

JAN: Zar nema nikoga?

(Stari sluga ga pogleda i odlazi kroz trpezariju. Ulazi Marija)

III scena

JAN (naglo se okrene prema njoj): Zašto si došla za mnom?

MARIJA: Oprosti, nisam mogla drugačije. Odmah ću otići, ali moram da vidim mjesto gdje te ostavljam.

JAN: Može neko naići i tada sve ovo neće biti moguće.

MARIJA (ostaje): Bila bi prava sreća da neko naiđe i da mu kažem ko si, iako ti to ne želiš. Neću da te otkrijem… To je, dakle, tvoja kuća.

JAN: Da. To je. Prije dvadeset godina sam izašao na ova vrata. Moja je sestra tada bila djevojčica i igrala se u onom ćošku, a moja me majka nije ni poljubila. Mislio sam tada, da mi je svejedno.

MARIJA: Jan, ne mogu da vjerujem da te nije maločas prepoznala. Majka uvijek prepozna svoje dijete.

JAN: Poslije dvadest godina sve se promijenilo. Ostarila je. Vid joj je oslabio. Jedva sam je i ja prepoznao.

MARIJA: Dakle, ušao si, rekao “Dobar dan…”

JAN: Primila me je bez riječi. Poslužila pivom, gledala me i nije me prepoznala. Sve je to teže, no što sam vjerovao.

MARIJA: Zašto nisi rekao: To sam ja. I sve bi bilo u redu.

JAN: Trebalo je. Ali ja sam sve drugačije zamišljao, očekivao sam gozbu u čast bludnog sina. Dobio sam malo piva za svoj novac, zanijemio sam. A onda sam odlučio da treba da nastavim.

MARIJA: I to je jedna od tvojih ideja. A bila bi dovoljna samo jedna riječ.

JAN: Ne, tako je moralo da bude. Ja imam povjerenja u prirodni tok stvari, uostalom, ne žuri mi se. Kad sam saznao za očevu smrt, shvatio sam da sam sad ja odgovoran za njih dvije. Vratiti se kući nije lako kao što se misli. Treba malo vremena da od stranca opet postanem sin.

MARIJA: Ali zašto nisi javio da dolaziš? Ponekad čovjek mora da postupi kao svi ostali ljudi. Kad hoće da ga prepoznaju mora da kaže svoje ime. Kako da te ne smatraju za stranca u kući gdje se predstavljaš kao stranac? Ne, Jan, to nije dobro!

JAN: Idi sad! Iskoristiću priliku da ih gledam malo sa strane. Tako ću bolje zapaziti šta bi ih usrećilo. Smisliću već način na koji će me prepoznati.

MARIJA: Pa, reci prosto: ‘Ja sam vaš sin, ovo je moja žena.’ Živio sam sa njom pored mora i sunca, ali nisam bio sasvim srećan. I danas ste mi vi potrebne.

JAN: Ne budi nepravedna Marija. Nisu one potrebne meni, možda sam ja njima potreban. čovjek nije sam na svijetu.

MARIJA: Možda si u pravu. Oprosti, ali ja sam nepovjerljiva prema svemu otkako sam došla u ovu zemlju gdje uzalud tražim srećno lice. Evropa je tako tužna! Otkako smo stigli nisam te više čula da se smiješ! Jan, ovde nećemo naći sreću.

JAN: Nismo došli da tražimo sreću. Sreću mi već imamo. Sreća nije sve, ljudi imaju i dužnosti. A sad, idi!

IV scena

MARIJA: Hoću da ostanem. Šutiću i čekaću da te prepoznaju.

JAN: Ne, ti bi me odala.

MARIJA: Jan, ima pet godina otkako smo vjenčani. Ovo je prva noć da smo rastavljeni. Uvijek sam sve voljela kod tebe, čak i ono što nisam razumijevala i znam duboko u sebi da ne bih voljela da si drugačiji. Ja nisam žena koja voli da protivriječi, ali ovdje se plašim. Plaši me što me ti napuštaš.

JAN: Ne treba da sumnjaš u moju ljubav.

MARIJA: O, ne sumnjam. Postoji tvoja ljubav, ali postoje i tvoji snovi ili tvoje dužnosti, što je isto. Ti mi izmičeš tako često, tada mi se čini kao da se odmaraš od mene. A ja ne mogu da se odmorim od tebe. I ovo veče, ovo veče neću moći da podnesem.

JAN: To je djetinjasto.

MARIJA: Znam da je djetinjasto. Mi smo bili tako srećni i nije moja krivica ako mi večeri u ovoj zemlji ulivaju strah. Ja neću da me ostaviš samu.

JAN: Shvati Marija, da ja moram da održim riječ.

MARIJA: Kakvu riječ?

JAN: Riječ koju sam sebi dao onog dana kad sam shvatio da sam potreban svojoj majci.

MARIJA: Ti imaš i drugu riječ.

JAN: Naći svoju zemlju i učiniti srećnim one koje volim, dalje ne vidim.

MARIJA: Sve to možeš da učiniš, ali tvoj način nije dobar.

JAN: Dobar je. Samo ću tako saznati da li su moji snovi opravdani.

MARIJA: Želim da je tako i da si u pravu. Ja nemam drugog sna osim zemlje u kojoj smo bili srećni. I nemam druge dužnosti osim tebe. Znam da uvijek imaš dobre izgovore i da umiješ da me uvjeriš. Ne slušam te više, zatvoriću uši kad progovoriš tim glasom koji dobro poznajem. To je glas samoće, a ne ljubavi.

JAN: Pusti me. Na kraju ću naći pravu riječ i onda će se sve srediti.

MARIJA: Nastavi da sanjaš. Svejedno mi je ako samo sačuvam tvoju ljubav, nisam nesrećna kada sam kraj tebe. Strpljiva sam i čekam da se ti vratiš sa svojih oblaka. Tada nastaje moje vrijeme. A što se danas osjećam nesrećna, to je zato što sam uvjerena da me voliš, a ipak znam da ćeš mi narediti da odem. Ljubav muškarca je stalno odlaženje. Oni napuštaju uvijek ono što najviše vole.

JAN: Samo jednu noć me povjeravaš mojoj majci i sestri, a to nije nikako strašno.

MARIJA: Onda zbogom, Jan. Neka te štiti moja ljubav. Jan, šta to želiš da otkriješ?

V scena

JAN: Dobar dan. Dolazim zbog sobe.

MARTA: Znam, spremaju je. Treba da vas upišem u našu knjigu.

JAN: Imate čudnog slugu.

MARTA: To je prvi put da nam nešto prigovaraju zbog njega. On uvijek radi tačno ono što treba.

JAN: To nije prigovor. Jedino što ne liči na ostale ljude. Je li nijem?

MARTA: Nije. Govori samo kad je potrebno. Moram da vas upitam za ime i prezime.

JAN: Hašek Karl.

MARTA: Karl, to je sve.

JAN: Sve.

MARTA: Vrijeme, datum i mjesto rođenja.

JAN: Imam 38 godina.

MARTA: A gdje ste rođeni?

JAN: U Češkoj.

MARTA: Zanimanje?

JAN: Bez zanimanja.

MARTA: Treba biti ili veoma bogat ili veoma siromašan da bi se živjelo bez zanimanja. Vi ste svakako Čeh?

JAN: Da.

MARTA: Stalno boravište?

JAN: Češka.

MARTA: Odakle dolazite?

JAN: Dolazim s juga, s druge strane mora.

MARTA: Znam. Odlazite li tamo često?

JAN: Često.

MARTA: Gdje putujete?

JAN: Ne znam. To će zavisiti od mnogo čega.

MARTA: Hoćete li se za stalno nastaniti ovdje?

JAN: Ne znam. Zavisi od toga šta ću ovdje naći.

MARTA: A da li vas neko očekuje?

JAN: Ne, uglavnom niko.

MARTA: Svakako imate ispravu?

JAN: Da, mogu vam je pokazati.

MARTA: Nije potrebno. Dovoljno je da naznačim da li je to pasoš ili legitimacija.

JAN: Pasoš je. Evo ga. Hoćete li da ga vidite?

MARTA: Ne, uzmite ga. Kad ste tamo, stanujete li kraj mora?

JAN: Da.

MARTA: Ah, zaboravila sam. Imate li porodicu?

JAN: Imao sam je, ali sam je već odavno napustio.

MARTA: Htjela sam da pitam, jeste li oženjeni?

JAN: Zašto me to pitate?

MARTA: To stoji u upitniku.

JAN: Čudno. Ni u jednom hotelu me to nisu pitali. Da, oženjen sam. Uostalom, vidjeli ste moju burmu.

MARTA: Nisam je vidjela. Ja nisam ovde da gledam vaše ruke, već da ispunim upitnik. Možete li mi dati adresu vaše žene?

JAN: Ne. Ona je ostala u svojoj zemlji.

MARTA: Dobro. Treba li da vas poslužim pićem, dok vaša soba ne bude gotova?

JAN: Ne. Sačekaću ovde. Nadam se da vam ne smetam.

MARTA: Zašto bi vi meni smetali? Ova soba služi za prijem gostiju.

JAN: Jedan gost je ponekad dosadniji od pune krčme.

MARTA: Nadam se da vam neće pasti na pamet da mi se udvarate. Znajte da je ne mogu ništa da pružim onima koji ovde traže zabavu. To su odavno razumjeli ljudi u ovom kraju. I vi ćete uskoro uvidjeti da ste izabrali mrinu krčmu. Ovde skoro niko ne dolazi.

JAN: Znači, posao vam ne ide dobro?

MARTA: Da, izgubili smo nešto prihoda, ali smo dobili mir. Uostalom, jedan solidan gost više vrijedi od mnoštva onih koji to nisu. To je ono što nama treba – solidan gost.

JAN: Ipak… mora biti da vam život nije uvijek veseo. Zar se ne osjećate suviše usamljeni?

MARTA: Na to vam pitanje neću odgovoriti. Ne treba da se brinete za našu samoću, kao što ne treba da se brinete da li nam dosađujete ili ne. I ne ispitujte više.

JAN: Molim vas, izvinite. Učinilo mi se samo da nismo toliko strani jedno drugom.

MARTA: Vi namećete jedan ton na koji nemate prava. Shvatite da dvije žene koje vam izdaju sobe nisu primorane i da vas prime u svoj intiman život.

JAN: Razumije se.

MARTA: Plaćene smo da vas slušamo, ali cijena pansiona ne podrazumjeva obavezu i da odgovaramo na pitanja.

JAN: Nažalost ne bih znao šta da kažem o sebi, a to nije ni potrebno. Ako moj boravak ovde bude kratak, ne morate da me upoznate, a ako se zadržim duže, imaćete vremena da saznate ko sam, i ako ne govorim.

MARTA: Nadam se da vas ne vrijeđa ovo što sam vam rekla. Pošto do sada nismo imali ništa zajedničko, trebalo bi da postoje ozbiljni razlozi da postanemo bliski, a, izvinite, ne vidim te razloge.

VI scena

MAJKA: Dobar dan, gospodine. Vaša soba je spremna.

JAN: Hvala, gospođo.

MAJKA: Jesi li ispunila karton?

MARTA: Da. To je gotovo.

MAJKA: Da li mogu da ga pogledam? Oprostite gospodine, ali policija je stroga. Da li ste došli iz zdravstvenih razloga, zbog posla ili kao turist?

JAN: Pa, recimo kao turist.

MAJKA: Bez sumnje zbog manastira. Naš manastir je nadaleko poznat.

JAN: Zaista, čuo sam o njemu. A htio sam i da ponovo vidim ovaj kraj koji sam nekad poznavao i koga sam sačuvao u najljepšem sećanju.

MAJKA: Da niste ovdje živjeli?

JAN: Ne, ali sam veoma davno imao prilike da prođem ovuda. Nisam to zaboravio.

MAJKA: Naš grad je mali.

JAN: To je tačno, mada se meni jako svidio i otkako sam ovdje osjećam se pomalo kao kod svoje kuće.

MAJKA: Hoćete li dugo ostati?

JAN: Ne znam. Izgleda vam čudno, ali zaista ne znam.

MAJKA: Sjećanje? Brzo ćete se umoriti od toga.

JAN: Stanujete li već dugo u ovoj krčmi?

MAJKA: Mnogo, mnogo godina. Toliko dugo da i ne znam početak. Zaboravila sam šta sam bila prije toga. Ovo je moja kći. Ona je bila (malo čudno) uz mene sve vrijeme. Bez sumnje zato i znam da mi je kći. Inače bih možda i nju zaboravila.

MARTA: Majko, zašto pričaš sve to?

MAJKA: Zaista ne znam, Marta.

JAN: Razumijem vrlo dobro vaša osjećanja, gospođo. Možda bi bilo sve drugačije da ste kao žena imali pomoć, da ste imali podršku muške ruke.

MAJKA: O, imala sam je u svoje vreme. Tada je bilo mnogo posla. Moj muž i ja jedva smo postizali. Nismo imali vremena čak ni da mislimo jedno na drugo. Čini mi se da sam ga zaboravila prije nego što je umro.

JAN: Da, razumijem. Da ste imali sina možda ga ne biste zaboravili?

MARTA: Majko znaš da imamo mnogo posla…

MAJKA: Sin! Ja sam suviše stara žena. Stare žene se odviknu čak i da vole. Srce otupi, gospodine.

JAN: To je tačno, ali ja znam da ono nikad ne zaboravlja.

MARTA: Sin koji bi došao ovamo bio bi kao i ostali gosti. A oni su platili svoju sobu i dobili ključ. I ne govore o svom srcu. To upropašćava posao.

MAJKA: Ćuti!

JAN: Da li su gosti dugo ostajali?

MARTA: Neki vrlo dugo. Činili smo sve što je trebalo da ostanu. Drugi, manje bogati, odlazili bi sutradan. Za njih nismo činili ništa.

JAN: Imam mnogo novaca i želio bih da ostanem malo duže ako pristajete. Zaboravio sam da kažem da mogu unaprijed da platim.

MAJKA: O, mi to ne tražimo.

MARTA: Dobro je ako ste bogati, ali ne govorite više o svom srcu. Znajte da ste u kući koja nema razumijevanja za vaše srce. Suviše je tmurnih godina prošlo ovim pustim putem Evrope. One su malo pomalo ohladile ovu kuću i odnijele sa sobom sve što liči na srce i ljubav. Uzmite ovaj ključ i ne zaboravite ovo: Mi vas primamo iz računa, spokojno, i ako vas zadržimo, biće to opet iz računa, spokojno.

MAJKA: Ne poklanjajte njenim riječima suviše pažnje, gospodine. Istina je da ima stvari o kojima nikada nije mogla govoriti.

MARTA: Majko!

MAJKA (Ustaje i Jan hoće da joj pomogne): Pustite, sine moj, nisam nemoćna. Pogledajte ove ruke kako su još jake. Mogle bi da drže čovjeka za noge. Jeste li se zamislili zbog ovoga što sam rekla?

JAN: Ne, izvinite. Nisam vas dobro čuo. Zašto ste me nazvali ‘sine moj’?

MAJKA: O, oprostite. To nije bilo iz intimnosti, verujte mi, tek onako sam to kazala.

JAN: Normalno. Treba da vidim svoju sobu.

MAJKA: Idite gospodine, stari sluga vas čeka. Treba li vam još nešto?

JAN: Ne, gospođo. Hvala vam što ste me primili!

VII scena

MAJKA: Zašto sam mu govorila o svojim rukama? Da ih je pogledao, možda bi shvatio ono što neće da razumije iz Martinih riječi. Zašto taj čovjek ima toliko volje da umre, a ja tako malo volje da ponovo ubijem? Zbilja bih volela da ode, da mogu večeras leći da spavam. Suviše sam stara. Suviše stara da uhvatim rukama njegove noge i da osjetim ono ljuljanje tijela cijelim putem koji vodi do rijeke. Suviše stara za onaj posljednji napor koji će ga baciti u vodu, a poslije koga ću ja ostati opuštenih ruku, isprekidanog daha i zgrčenih mišica. Bez snage čak da obrišem s lica vodu koja će prsnuti pod teretom uspavanog tijela. Suviše stara. Ali ne! Žrtva je savršena, treba da ga uspavam snom koji sama želim noćas. A… (Naglo uđe Marta) Suviše sam stara, treba mi sna za ovu noć.

VIII scena

MARTA: Opet ti u svoje snove, a imamo toliko posla.

MAJKA: Razmišljala sam o tom čovjeku ili tačnije o sebi.

MARTA: Bolje misli na sutra. Kakva korist od čovjeka ako samo mislite na njega. Budimo praktični.

MAJKA: Znam da si u pravu, ali zašto nam je slučaj poslao tako zgodnu žrtvu?

MARTA: Slučaj ovde nije u pitanju.

MAJKA: Ranije nismo unosile ni ljutnju ni sažaljenje u svoj posao. Bile smo potpuno ravnodušne. Danas sam ja umorna, ti ljuta. Zar treba ponovo proći kroz sve ono radi malo više novca?

MARTA: Ne, ne radi novca. Već da zaboravimo ovu zemlju i zbog jedne kuće kraj mora. Ako si ti umorna od života, ja sam mrtva umorna od zatvorenog horizonta, i osjećam da ovdje više neću izdržati. Vi stari hoćete samo da zatvorite oči i da zaboravite. Ja u srcu imam još nešto malo želja i hoću da ih se oslobodim. Ti mi u tome moraš pomoći. Ti koja si me rodila u ovoj zemlji oblaka. Zašto me ne rodi na sunčanoj obali?

MAJKA: Ne znam, Marta. Bilo bi bolje da si me i ti zaboravila, kao što me je zaboravio tvoj brat.

MARTA: Šta bih ja bez tebe, majko? Molim te da mi oprostiš što se, zbog ovog tegobnog života, ponekad ogriješim o poštovanje koje ti dugujem.

MAJKA: Ti si dobra kći i znam da je staru ženu ponekad teško shvatiti. Hoću samo da ti kažem ono što sam htijela maločas… Ne večeras…

MARTA: Što da čekamo sutra? I sama znaš da nikad nisi tako postupala, i da mu ne traba dati vremena da ga ljudi vide. Treba raditi dok ga imamo u šaci.

MAJKA: Ne večeras, ostavimo mu ovu noć. Pričekajmo, možda će nas spasiti.

MARTA: Spasićemo se jedino ako ne oklijevamo, majko. Ako to uradimo još večeras, moći ćete da zaspite.

MAJKA: Da, u tome je spas. Sačuvati nadu i san.

Kraj prvog čina.

Prvi čin | Drugi čin | Treći čin

---

---

« nazad

---