objavljeno: 08. 02. 2010 | rubrika: Protesti, Svijet

Čekajući 11. februar

 OBJAVI NA FACEBOOK MREŽI 

U Teheranu, prestonici Irana, sa zebnjom se iščekuje Dan revolucije, koji se u toj zemlji proslavlja 11. februara. Tog dana ulice su pune pristalica Islamske Republike, ali i demonstranata koji odbijaju da ćute uprkos nasilju režima.

Nazim ulazi u dnevnu sobu, stavljajući dva tanjirića sa kolačima na stočić na kome se već nalaze korpa sa voćem i činija sa pistaćima. To je njeno zaduženje, s obzirom na to da je domaćica. Međutim, od juna prošle godine ona se odomaćila i na teheranskim protestima.

“Ćutala sam 30 godina”, priča ona. “Sada više ne možemo sedeti kod svojih kuća. Ne zato da bismo mi živeli bolje, već zarad budućnosti naše dece. Kada sam bila mlada, Irance su poštovali širom sveta, a danas nas tretiraju kao teroriste. Nekad sam mogla da radim šta god želim. Danas moja ćerka ne može ni da se oblači kako želi.” Nazim na sebi ima čisto zelenu majicu, koju je nosila na svim dosadašnjim demonstracijama. Mnogi su zbog brutalnog nasilja iranske policije prestali da odlaze na proteste. Ali, kada ulice na Dan revolucije budu ponovo pune, Nazim će stajati u prvim redovima uzvikujući parole.

“Ne plašim se smrti. Razmišljam samo o tome da moramo da promenimo trenutnu situaciju”, kaže ona. Pristalice Zelenog pokreta, kako Iranci nazivaju opoziciju, koriste svaku priliku da izađu na ulice i protestuju. Poslednji put su to učinili 27. decembra, tokom proslave praznika Ašura. Muškarci i žene, mladi i stari, čitave porodice izašle su tog dana na ulice. Mnogi su u automobilima trubili, izražavajući na taj način solidarnost sa demonstrantima. Drugi su se, pak, okupljali u malim grupama duž trotoara pokazujući iscrtano slovo “V” na svojim šakama. Na raskrsnicama je sve vrvelo od ljudi, koji su u znak protesta bojili svoja lica, skandirali “Dole Hamnei” i palili smeće zbog čega se gusti, crni dim dizao ka nebu. Prijatelji tridesetdvogodišnjeg Hameda, inače profesora engleskog jezika, povređeni su i uhapšeni tokom Ašure. Svega nekoliko dana kasnije on sedi u kafiću, jede sladoled i zbija šale.

“To je naš način života”, kaže. Mnogi su na ulicama prestali da podržavaju vođu opozicije Mira Huseina Musavija i sada traže revoluciju, ali Hamad demonstrira za reforme. “Nemam problem sa Islamskom Republikom, ali mislim da nam je potrebna pravda. Želim da imam koncerte sa mojim bendom. Želim da izlazim sa devojkom i da se ne plašim da će mi se nešto loše desiti.” Tokom junskih demonstracija u Teheranu, Hamed je uhapšen i odveden u jedan podrum izvan grada.

“Smenjivali su se dok su me batinali rukama i nogama, letvama i kablovima”, seća se on. Nakon trodnevne torture prebačen je u zatvor gde je delio ćeliju sa pet mladića koji su tu dovedeni iz nepoznatog zatvorskog logora po imenu Karezek. “Nisam verovao sopstvenim očima. Stopala si im bila prekrivena krvavim ranama, a oči inficirane i zagnojene. Njihov jedini zločin bio je to što su, kao i ja, demonstrirali. Dvojica su nosila zelenu odeću. Uprkos svemu sve vreme su se šegačili. Od juna 2009. mnogi ljudi u Iranu zatvoreni su iz istog razloga kao i Hamed i njegovi cimeri iz ćelije. Prema njegovim rečima, to je bio jedan od razloga zbog kojih su protesti tokom Ašure bili među najnasilnijima do sada.

“Nakon što su poslednjih šest meseci trpeli batinanja i zatvaranja, Iranci su postali frustrirani i želeli su da uzvrate udarac”, smatra Hamed. Nazimina dvadesettrogodišnja ćerka Širin ne skida pogled s majke.

“Kada mama kaže da je spremna da umre, obično je podsetim da je ona meni takođe potrebna”, kaže Širin koja zajedno sa svojim roditeljima odlazi na demonstracije, ali se na njima ponaša opreznije od majke. “Naši roditelji osećaju se odgovornim za današnju situaciju”, ističe ona, “ali i mi, iz odgovornosti prema njima, ne želimo da žrtvujemo sebe da bismo zatim patili iz istih razloga kao oni.” Nakon revolucije u kojoj je učestvovao, Širinin otac Abdul Rahim usprotivio se stvaranju Islamske Republike, zbog čega je nekoliko godina proveo u zatvoru. Kada je konačno oslobođen, bilo mu je zabranjeno da nastavi studije.

“Moja deca su pametnija od mene. Ona razmišljaju o svojoj budućnosti”, kaže on, dodajući da se današnji pokret može porediti sa revolucijom, premda ipak postoje izvesne razlike. “Danas žene imaju važnu ulogu. One su u prvim redovima i to je izuzetno značajno. Ali, ovog puta nema lidera i narod ne zna šta želi. Ljudi znaju samo da žele da promene postojeće stanje. Tokom revolucije se previše žurilo. Mislim da su najbolje postepene promene. Nadam se da promene ovog puta neće ići prebrzo.”

 OBJAVI NA FACEBOOK MREŽI 

DAJTE SVOJE MIŠLJENJE