Ne pipajte mi Dodika!

piše: Petar Luković

Nevoljno shvatam da je Pero Simić opasan, zajeban polemičar: impresivno glup, senzacionalno nepismen, veličanstveno budalast, ali nadasve šarmantan u svojoj polnoj ljubavi prema Šefu, oralno sposoban da Dodika pacifikuje na kolenima u svakom trenutku, dakle – spreman stići i uteći i na strašnom mjestu zadovoljiti. Ošamućen imenom Pere Simića koje zvuči tako obično ali tako neobično, predajem se Majci Istraživačkog Novinarstva: Google, ljubavi moja! Tko je, vaistinu, Pero Simić?

Prva liga rokenrola: Milorad Mali Knindža Dodik

Negde oko ponoći, bezbrižno daleko od Šumske, ušuškan Zvezdarom, okružen zvucima The Tubes & Foxy Shazam, neoprezno odem na sajt „Danasa“, tek da ispunim vreme između pesama Malaguena Salerosa i Wanna Be Angel. Preskočim, naravno, izveštaj o Danu državnosti i Danu vojske, odjebem izvješće o rukohvatnom načinu na koji je Tadić Boris položio venac na Spomenik unknown junaku, preletim mišem iznad vesti o kung-fu obračunu između srpskih popova u crnom, kad, odjednom – ja! Nogometno utemeljen naslov „Luković nije prva liga“ ne samo da izgleda već i zvuči sportski, muški, stameno, robusno, kao da ga je, pokajnički pomislim, pisao netko iz Republike Šumske, netko blizak Dodiku, samo Šumska Glava ume da smisli ovakav neodoljiv jebački naslov. Proverim autora: Pero Simić, uz medicinsko objašnjenje „savjetnik za medije premijera RS“. Potpuno zbunjen, stišam pomahnitale Foxy Shazam, pojačam The Tubes, ništa mi više nije jasno: zar Rajko Vasić, počasni Dodikov uložak s krilcima, neki dan nije objavio tekst protiv Lukovića, otkud sad da se javi Pero Sa Šumskog Svijeta Simić, zar među Dodikovim podguznim muhama nema tako potrebne koordinacije: juče Vasić protiv Lukovića, danas u „Danasu“ Simić protiv Lukovića, neka se lično spremi Dodik da nešto napiše protiv Lukovića, samo on fali, ali tek kad nauči sva slova BH abecede!

Ogorčeno ljut i sofisticirano nadrkan Pero Savjetnik ovako piše:

„U Danasu od petka 12. februara objavili ste prikaz lika i dela, po svemu sudeći, budućeg počasnog građanina Sarajeva, novinara Petra Lukovića.

Koliko se Petar Luković svojski trudio i trudi da ocrni i satanizuje Republiku Srpsku i Milorada Dodika, još davno je zaslužio da dobije ovu nagradu, skoro jednonacionalnog grada sa 94 odsto Bošnjaka. Duhovite Sarajlije kažu da danas, u njihovom gradu, ima više Kineza nego li Hrvata, ili Srba kojih je do pred rat bilo ’samo’ 150 hiljada.

Petar Luković, koliko znam, nikada nije pripadao prvoj ligi beogradskih rok-kritičara (kao što navodite), uvijek je bio drugoligaš i otuda je taj kompleks ponio do današnjeg dana, kada drugoligaški piše o politici. U prvoj ligi za njega nikada nije bilo mjesta.

Upravo takav Petar Luković, koji nikada u životu nije sreo a kamo li popričao sa Miloradom Dodikom, niti se potrudio da čuje stavove nekog iz Republike Srpske, u intervjuu sarajevskom Dnevnom avazu od 11. februara ove godine za Dodika tvrdi ’da se ne čini normalnim čovjekom u bilo kom pogledu. Podržavati nekoga ko tako izgleda, govori i ponaša se, dovodi nas do zaključka da se Srbija još nije odrekla luđačkih, šizofrenih ambicija’. Tako govori sarajevski laureat, koji bi u očiglednom nedostatku sopstvenog ogledala, da raspravlja čak i o Dodikovom izgledu“.

Nevoljno shvatam da je Pero Simić opasan, zajeban polemičar: impresivno glup, senzacionalno nepismen, veličanstveno budalast, ali nadasve šarmantan u svojoj polnoj ljubavi prema Šefu, oralno sposoban da Dodika pacifikuje na kolenima u svakom trenutku, dakle – spreman stići i uteći i na strašnom mjestu zadovoljiti. Ošamućen imenom Pere Simića koje zvuči tako obično ali tako neobično, predajem se Majci Istraživačkog Novinarstva: Google, ljubavi moja! Tko je, vaistinu, Pero Simić?

PERO SIMIĆ, OSOBA A: Već na prvoj strani istraživačkog žurnalizma, pronalazim pravog Peru Simića. Australijski list „The Sunday Morning Herald“ obaveštava svoje cenjene čitaoce da je „Pero Simić, nezaposlen, bez stalne adrese, uhapšen zbog ubistva Ian Maxwell Barnesa i pokušaja ubistva Petera Stojinovića“. Naoružan s dva lovačka noža, Simić je bez ikakvog povoda ušao u TV studio i izbo Barnesa; potom je otišao u noćni klub, pozvao Stojinovića da izađe napolje a onda ga ubo nožem. Uz pomoć prevodioca, jer Simić ne govori engleski, izjavio je: „Nemam šta da kažem, sem da sam bolestan u glavu“ („There is a little I can say, except I was sick in my head“).
Čitajući pismo Pere Simića „Danasu“ ispravno zaključujem da je to killer Pero Simić from Australia; napad omiljenim šumskim oružjem (nož) sluti da je u pitanju isto lice; naročito je uverljivo objašnjenje „Sick in my head“, jer je teško pronaći milionsku slučajnost da dve osobe pod imenom Pero Simić boluju od istovetnih mentalnih sipmtoma; jedan je Pero svoj problem rešio ubistvom, drugi Pero pismom „Danasu“, ali sve sluti da je u pitanju jedan te isti šizofreni lik, razapet između Sidneja i Banja Luke, sa proverenom dijagnozom: „Sick in my head“.

Nažalost, Pero Simić iz Australije – ispostaviće se – svoj je zločin izvršio još 1976, ali je tek mala uteha za Peru Simića, Dodikovog savjetnika; svaka slučajnost je namerna i svaka dijagnoza nenamerna.

PERO SIMIĆ, OSOBA B: Kad se na Google vrtešci učinilo da je Pero Simić višestruko poremećena ličnost, pojavio se link ka Peri Simiću, novinaru „Večernjih novosti“ koji se već „dvadeset godina bavi Titom“ u različitim ašov-varijantama. Naslovi knjiga ovog Pere Simića su ispravno psihodelični: „Titov dnevnik“, „Tito – tajna veka“, „Tamni sjaj Titove krune“, „Tito i raspad Jugoslavije“, feljtonistički uradak „Tito naredio streljanje zarobljenika“, „Tito na vrh KPJ došao cinkanjem“, očekuju se njegovi novi radovi „Tito i nosači izgubljenog kovčega“, „Tito protiv Star Wars“, „Tito & Mito“, „Tito u vasioni“, „Tito oko nas“, „Tito me pit’o“…. ali kako je ovaj Pero Simić vlasništvo „Večernjih novosti“ i Manojla Vukotića lično, očigledno je da nema vremena da se od Tita odvoji Dodikom. Očigledno: lažni Pero Simić, titoista!

Pero Simić – Tito

PERO SIMIĆ, OSOBA C: Google je iz trećeg pokušaja locirao pravu spodobu. Liči na Australijanca, podseća na ljubavnika Manojla Vukotića, Sick In The Head definitivno – ali je to real Pero Simić, čovek koji je tokom bosanskog rata u Bijeljini uređivao SIM magazin i izveštavao za televiziju. Da vidimo kako.

U tekstu pod naslovom: “Ima li etničkog čišćenja”, u broju SIM NOVINA od septembra 1994. godine, Pero Simić piše:

“Šta je u stvari prava istina o laganoj migraciji jednog broja muslimana iz Semberije ka Tuzli odnosno Saveznoj Republici Jugoslaviji? Pre svega želja da se živi na prostorima kojima vlada islamski duh i na kojima je način života regulisan po kuranu (malo slovo je Simićevo, kao i ekavica).Već duže vreme velika većina muslimana iz Semberije želi da ode na slobodnu muslimansku teritoriju u Tuzlu da se spoje porodice, živi sa rođacima i istomišljenicima. … Pojačana želja muslimana da odu iz Semberije usledila je nakon što je SR Jugoslavija uvela ekonomske sankcije prema Republici Srpskoj. Svesni da će i Srbi imati problema u nabavci hrane, odeće i obuće te sredstava za normalan život muslimani su izrazili želju da odu u Tuzlu gde je mogućnost uvoza slobodna i gde nema nikakvih sankcija. Poznati kao dobri trgovci, zanatlije, oni su zbog toga poželeli da pod svaku cenu odu u Tuzlu gde bi na prostoru bez sankcija, koje ovde dele sa Srbima, mogli da imaju lepu perspektivu. Pošto nije bio moguć dogovor sa Tuzlom koja je odbijala razmenu civilnog stanovništva, muslimani iz Semberije su organizovano sprovođeni do tuzlanske teritorije. Možda je negde bilo i pojedinačnih primera grubosti, netaktičnosti, itd., ali velika većina muslimana je bila zahvalna majoru Đurkoviću za korektnost za što postoje i video zapisi, kao i argumenti za ovu tvrdnju”.

Prvi radijski i novinski intervju s „osloboditeljem“ Arkanom uradio je upravo Pero Simić, a kako je izvještavao o događajima iz aprila 1992. najbolje govore njegove vlastite riječi izgovorene na radiju i napisane u novinama:

„Muslimanski ekstremisti u Bijeljini pojačani ubačenim naoružanim Šiptarima i pripadnicima ’zelenih beretki’ 1. aprila ove godine pokušali su izvršiti najbrutalniju agresiju na srpski narod, srušiti legalnu vlast i prije proglašenja suverene, sada već bivše Bosne i Hercegovine, zagospodariti Bijeljinom. Prosto rečeno htjeli su prvom islamskom ekstremisti Aliji Izetbegoviću za Bajram podariti srpsku Semberiju. Međutim, nisu uspjeli“.

U stilu najboljeg Gebelsovog propagandiste (sve pravopisne, ali ne samo pravopisne greške su Simićeve, op. a.) Simić navodi:

„Snajperisti muslimanskih ekstremista tog jutra su zauzeli najviše tačke u Bijeljini: na vodotornju, robnoj kući, visokim soliterima u centru grada, silosu itd. Snajperisti su gađali nedužno stanovništvo i ubijali i Srbe i Muslimane želeći time da izazovu što veću paniku“.

na slici desno: Pravi Pero: Simić, autor pisma za “Danas”

Treba li napominjati da nijedan snajperista u Bijeljini nije ubijen niti uhvaćen, nijedna zelena beretka niti snajpersko oružje zaplijenjeno?

Najbolji poznavalac ratnog scenarija „Muslimanskih ekstremista i ubačenih Šiptara“ Pero Simić detaljno opisuje događaje oko bijeljinske bolnice koji jednostavno nisu tačni, ali su bili povod za intervenciju Arkanovih ubica, iza kojih je ostalo mrtvih 15 civila u Galcu i Sokolskoj ulici, 17 civila u podrumu kuće Redžepa mesara te još 10 civila u okolnim ulicama. A sve u krugu prečnika stotinu metara oko bolnice. Pretpostavljamo da su ti civili ekstremisti o kojima Simić ovako piše u novinama, a isto je govorio na radiju upravo početkom aprila:

„Drugoaprilsko jutro je naročito bilo alarmantno u bijeljinskoj bolnici koju su preuzele i blokirale šiptarsko-muslimanske ekstremne snage. Ovi razulareni ekstremisti pokrali su i polupali bolničku apoteku, polupali bolničku telefonsku centralu i blokirali svaki prilaz bolnici“.

Uslijedila je intervencija Arkanovih specijalaca.

Na kraju, mada je novinarski opus propagandiste Pere Simića iz ratnih dana izuzetno obiman, vrijedi istaći još jedan novinarskourednički „biser“ kojim se opravdava rušenje islamskih vjerskih objekata u Bijeljini. Simićev cinizam kao temelj ideološkog i medijskog zločina više je nego vidljiv i bolan za svakog Bošnjaka, ali i bilo kojeg istinoljubivog čovjeka:

„U Bijeljini džamija više nema, ali nema ni etničkog čišćenja, kako to tvrdi Alija Izetbegović. U ranu zoru 13. marta istoga dana kada je sahranjeno 13 izmasakriranih Srba u Brčkom, Semberijom su odjeknule detonacije koje su porušile prvo tri, a zatim još dvije džamije“.

Pitajući se ko bi mogao biti počinitelj, Simić pretpostavlja da se za njega neće saznati „kao što se ne zna ni ko je na području zvorničko-tuzlanske eparhije srušio preko 30 crkava…“ No, kao dobar poznavalac međunarodnog prava, Pero Simić, ipak, nudi neke odgovore:

„Međutim, zanimljiva je pozicija bijeljinskih džamija, koje, ako ćemo biti iskreni, nisu, po međunarodnom pravu, ni imale status vjerskih objekata još od 5. aprila prošle godine kada je završen rat u samom gradu. Sa minareta četiri džamije za vrijeme ratnih sukoba u Bijeljini dejstvovao je snajper, a nekoliko lica je ubijeno upravo od tih snajperskih hitaca… Svima je dobro poznato kakav je status vjerskih objekata s kojih se puca i ubija. Nakon Bijeljinskih ratnih događaja, džamije, kojih više nema, prestale su da budu vjerski objekti“.

U jednom od svojih komentara iz ljeta 1992. Simić i ovako piše, osuđujući čak i srpske četnike:

„Inače 17. jula 1992. godine Srpski četnici Sjeveroistočne Bosne su se stavili na stranu Muslimana u Semberiji. Oni se u svom saopštenju protive masovnom otpuštanju Muslimana s posla i eventualnom planiranom preseljenju Muslimana iz Janje“.

DAKLE: Sasvim je ispravno stanovište Pere australijsko-banjalučkog Simića da „Luković nije prva liga“. Točno. Luković je Liga šampiona za Peru Simića, makar zbog činjenice da sa Arkanovim prijateljem ne mogu da raspravljam o rock’n’rollu, sve dok mu u glavi odjekuju Svetlana Ražnatović ili Baja Mali Knidža, zvezde vodilje dodikovskog hard-cora s elementima heavy metal trasha.

A posebno me dirnula opaska da sa Dodikom nisam ni razgovarao niti ga video. Ne želim ni da ga vidim, ni opipam, niti da ga golog zadovoljim; koliko vidim, tu časnu dužnost već redovno obavlja jedan od tri Pere Simića, onaj koji je posle Arkana erotski preuzeo Dodika, obezbeđujući mu dovoljan broj orgazama po glavi stanovnika Republike Šumske.

P.S. Da bi ovaj tekst imao drugoligaškog muzičkog smisla, Luković preporučuje sledeću rock pratnju za iščitavanje: The Tubes, Die Mannequin, Foxy Shazam, Gush, Husky Rescue, Spoon, Swanton Bombs, The Kicks, Archive, Ginger Ninja, Hop On Pop, Ringo Deathstarr, The Black Box Revelation, Ash, Bloodhound Gang, Cobra Starship, Dinosaur Pile Up, Erland And The Carnival, Harlem, Strawberry Blondes, The Hot Rats, These New Puritans.

tekst preuzet sa portala e-Novine

Tagovi: Milorad Dodik, Pero Simić, Petar Luković, video